Naša misija je na vreme prepoznati odstupanja u razvoju i preduzeti neophodnu ranu stimulaciju kroz podsticanje celokupnog psihomotornog razvoja sa akcentom na razvoj govora i jezika, uz poštovanje individualnosti svakog deteta.

Rana intervencija se odnosi na period tokom prve tri godine života i pomaže bebama i maloj deci da ovladaju motoričkim, kognitivnim, komunikativnim, socio-emocionalnim i veštinama samopomoći.
Namenjena je:
1. deci koja su rođena sa rizikom (prevremeni porod, asfiksija na rođenju, hiperbilirubinemija, niska ocena na rođenju itd.) da se spreči pojava poremećaja pre nego što se postavila zvanična dijagnoza
2. da se obezbedi usluga deci i njihovim porodicama kod kojih je primećeno kašnjenje u razvoju kako bi se preduzele neophodne mere u cilju smanjenja negativnog uticaja na kasniji život
Veoma je važna primena strategija u prirodnoj sredini tj. kućnim uslovima ili vrtiću (ukoliko je dete uključeno u kolektiv). Sve dogovoreno mora biti primenjeno u svakodnevnu rutinu deteta.
Kada je reč o kašnjenju jezika, radićemo na uspostavljanju kontakta očima, zajedničkoj pažnji, gestu pokazivanja, igrama pretvaranja, početnom progovaranju itd.

Zašto je važno početi na vreme?
(iz ugla majke trogodišnjeg dečaka sa razvojnom disfazijom)

Kad je moj sin napunio dve godine, svaki dan sam sve više i više žudela da čujem ono "mama" kako bi mi ugrejalo srce. Međutim, do toga nije nikako dolazilo. Svi oko mene su govorili kako su dečaci lenji i kasnije progovaraju (čak i njegov pedijatar), ali oko mog srca se obavijala sumnja pomešana sa strahom koja mi nije davala mira. Uprkos dobronamernim savetima, odlučila sam da potražim pomoć. Kako se njegova doktorka nije slagala sa tim da mu je logoped potreban, preuzela sam korak i sama ga odvela kod logopeda. Bila sam u pravu. Mom dečaku je dijagnostikovana alalija, a kasnije razvojna disfazija. Bila mu je preko potrebna pomoć. U vrtiću su mi govorili kako kad ostala deca krenu da peru ruke, on se sakrije ispod stola jer je uplašen što ne razume šta se od njega traži. Đavo je odneo šalu. Shvatili smo da ne razume! To je samo po sebi veći problem od toga što ne govori. To ga je činilo nesigurnim, tužnim i nesrećnim. Imali smo sreće da smo ga doveli na pravo mesto.
Njegov logoped je bio stručnjak koji uliva poverenje i nadu, ali istovremeno nam je otvoreno rekla koliki će ovo biti izazov i za njega i za nas kao roditelje. Prošli smo pakao. Preispitivali se gde smo pogrešili. Genetika, trudnoća i sve posle toga. Trebao nam je "krivac", ali ga nikada nismo našli, iako smo bili spremni da to budemo i mi. I danas kad kažem ljudima da moje dete ima poremećaj u razvoju govora, osećaju se neprijatno i pokušavaju da me uteše kako će sve to proći, kako neću moći da ga zaustavim kad krene itd. To mi ne pomaže, a jednostavno i nije istina. Ništa "spontano" neće proći. Može samo biti bolje i to ako puno radimo i ulažemo svoje vreme i ljubav. Logoped je samo vrh sante leda. On (a) ne može sam(a) pomoći vašem detetu. Važnije je koliko i šta radite sa njim kući jer dete provede mnogo više vremena kod kuće nego nekoliko puta nedeljno kod logopeda, ali ne možemo bez njega. Moramo raditi zajedno. Moramo da dozvolimo stručnjacima da rade svoj posao i da maksimalno moguće pratimo uputstva kako bi bilo bolje. Danas, posle godinu dana od prvog susreta, moj dečak govori "mama" i topi mi led oko srca, ali trebalo je puno da bi se došli do toga. I dalje radimo i ulažemo u njegov razvoj. Verovatno će neki roditelj koji čita pomisliti "Pa radim i ja sa svojim detetom", ali nije isto. Vaše dete ima prirodnu potrebu da imitira- koju smo mi morali da izazivamo i stvaramo. Vaše dete je svojevoljno pokazivalo životinje u slikovnici, a nama je trebalo tri meseca da usvojimo pokazni gest. Vaše dete je reklo "mama" sa godinu dana, a moje srce je strepilo da li će to ikada čuti....e zato nije isto. Nije isto ni kada ćete početi da pomažete svom detetu. Ako krenete na vreme, verovatno ćete mnogo brže postići rezultate, a i Vaše dete će se osećati spretniije i samostalnije. Da nismo krenuli sa dve godine, nego sada, verovatno bi čekali do njegove četvrte da čujemo "mama".
Nemojte slušati mene, niti rodbinu, niti logopeda, slušajte svoje dete. Ono biće koje ste nosili 9 meseci ispod srca, a posle toga do kraja života u srcu. Samo će Vam reći koliko ste mu potrebni.
Danas svi koji su bili protiv "priznaju" da su pogrešili i da sam bila u pravu što sam insistirala na pomoći stručnjaka, ali šta da nisam bila toliko uporna?! Šta da sam dozvolila svekrvi da "mesi pogaču na vodenični kamen" kako ne bi "zaklapao", umesto što sam tražila pomoć?!
Svaka majka oseti u srcu svoje dete. Koliko god da ne želimo da vidimo to, ne možemo se odupreti. Nemojte se opirati! Pružite ruku svom detetu. Biće bolje i za Vas i za njega.
Želim Vam puno sreće u tome.
Damjanova mama
Program rane intervencije i stimulacije
Jer nikada nije rano
 
?
ALL RIGHTS RESERVED
©
LOPSI 2014-2016
Ovaj sajt je proizvod i isključivo vlasništvo LOPSI centra.
064 585 27 21
065 560 65 68

office@lopsi.rs