Malo je onih koji znaju da se 22. oktobar obeležava kao Međunarodni dan svesnosti o mucanju, što svakako ukazuje da ovaj prepoznatljivi govorni poremećaj zahteva posebnu pažnju i da broj dece sa ovim problemom nije zanemarljiv.
Kao logopedu koji se bavi i predškolskom decom, često mi se obraćaju roditelji koji su zabrinuti kada primete da njihovo dete odjednom, posle perioda urednog progovaranja i razvoja govora, bez ikakvog vidljivog uzroka počinje zamuckivati. Obično se radi o fiziološkom mucanju koje prolazi samo od sebe ukoliko se pravilno postavimo prema detetu i njegovoj govornoj teškoći.
Kod predškolske dece zastupljenost mucanja kreće se od 2-3 %, a kada je reč o fiziološkom mucanju taj procenat je znatno veći, da bi se u odraslom dobu on smanjio na 1 %. Češće se javlja kod dečaka.
Zbog toga je veoma važno da roditelji, vaspitači i svi koji su u kontaktu sa decom imaju pravilne stavove kako bi dete prevazišlo ove teškoće.
Mucanje-problem koji je rešiv
Šta je to mucanje?

Mucanje je poremećaj tečnosti govora, tj. poremećaj ritma i tempa govora. Lako je prepoznatljivo po ponavljanju delova reči, početnih glasova, slogova, čitavih reči, produžavanja glasova, zastoja u govoru, neadekvatnih pauza, ubacivanju različitih poštapalica itd.
Obično je praćeno drugim negativnim promenama kao što su strah od govora i različitih govornih situacija, javljaju se tikovi, različiti pokreti rukama, glavom, čitavim telom. Dolazi do neadekvatnih fizioloških reakcija kao što su znojenje, crvenjenje, ubrzan rad srca, dete se plaši govora, izbegava gledanje sagovornika u oči itd.

Koji su uzroci mucanja?

Postoje različite teorije o nastanku mucanja, a nijedna do sada nije dovoljno objašnjenja. Pretpostavlja se da nastaje zbog mnogih faktora koji udruženi deluju u stvaranju mucanja. Razlikuju se od deteta do deteta.
Nasleđe se navodi kao značajan faktor nastanka mucanja, prema nekim istraživanjima, kod polovine dece koja mucaju u porodici postoji neko ko ima slične teškoće.  Govor se ne nasleđuje, ali se nasleđuje određena predispozicija  koja udružena sa drugim faktorima može, ali  ne mora dovesti do pojave mucanja kod dece. Organske teorije objašnjavaju mucanje kao razultat promena u funkcionisanju nervnog sistema, kao i neusklađenost pokreta govornih organa koji učestvuju u govornoj produkciji. Psihološke teorije govore da mucanje nastaje zbog emocionalnih faktora, stresova i pod uticajem sredine. Postoje i brojne druge teorije o nastanku mucanja, ali bi nam one oduzele previše prostora, te se nećemo posebno baviti njima.

Kad se javlja mucanje?

Govor je najlakše poljuljati u vreme dok se još nije automatizovao, tako da se najčešće javlja između 2 i 3 godine života. Tada dolazi do intenzivnog razvoja govora, dete uči i koristi nove reči, dolazi do razvoja gramatike. U tom periodu zbog nedovoljne spretnosti i raspolaganja malim fondom reči deca zastajkuju, ponavljaju početne glasove, slogove, reči, oklevaju itd.Ovo je zapravo fiziološko mucanje koje je normalna i česta pojava kod dece, ukoliko se deci ne skreće pažnja na govor i ne ispravlja ih se obično prolazi samo od sebe.
Drugi kritičan period kad se može javiti je između 4-5 godine života. Deca dosta zapitkuju, šire svoje socijalno polje, a odrasli često nemaju vremena i strpljenja za dečija pitanja, ispoljavaju nervozu i netrpeljivost prema dečijem oklevanju, kritikuju ga, kažnjavaju, opominju i ispravljaju.
U takvim situacijama dete pojačava svoju nesigurnost, fiksira pojedine glasove na kojima je zapelo kao teške i to vrlo lako može preći u pravo mucanje. Sledeći kritičan preiod je period polaska u školu, kada se dete susreće sa novim obavezama i zadacima.
Može je javiti i u drugim periodima, obično kada je dete izloženo nekom stresnom događaju što roditelji navode kao „uplašio se psa, filma, osobe, pao itd.“ To je posebna vrsta mucanja i zahteva brzu reakciju da se ne bi fiksiralo. Kada dete postane svesno svog govora govorimo o pravom mucanju koje se ispoljava u vidu grčeva govornih organa, poremećenom disanju, čestom ponavljanju početnih glasova, slogova, opštoj uznemirenosti, vegetativnim promenama (crvenilu, znojenju, ubrzanom radu srca), treptanju, prisilnim kretnjama glave, ruku, nogu. Dete svesno svog problema obično se povlači u sebe i izbegava govorne situacije.
Nijedna osoba koja muca ne čini to uvek i u svakoj situaciji podjednako. Ima perioda kad može tečno da govori. Pri automatizovanim radnjama kao što su pevanje, recitovanje obično nema teškoća jer za te radnje je zadužena hemisfera suprotna od one koja je odgovorna za govornu produkciju.

Šta roditelji mogu da urade?

•    Roditelji treba da osiguraju detetu mirnu, toplu porodičnu sredinu sa što manje uzbuđenja i bez stresnih situacija, organizovati odlazak na    spavanje i buđenje u određeno vreme, uzimanje obroka u određeno vreme, organizovati dnevni ritam, da zna kad može da se igra, a kad izvršava određene dužnosti (pomaganje u kući, spremanje igračaka itd.)
•     Ne treba dopustiti detetu da gleda emisije i crtane filmove pune nasilja i straha.
•    Pažljivo slušati šta dete govori, a ne obraćati pažnju na način kako to govori, ne kažnjavati ga zbog govora, ne govoriti „uspori, razmisli kako ćeš reći, kreni iz početka“, ne pokazivati zabrinutost, ne upozoravati na mucanje.
•    Dati detetu dovoljno vremena da izrazi svoje misli, mirno čekati da završi rečenicu.
•    Ako dete ima braću i sestre, važno je da ima priliku izraziti svoje misli, da ga slušaju i ne upadaju mu u reč.
•    Ne prekidati ga u govoru, ne požurivati, ne dovršavati rečenice umesto njega.
•    Ne prisiljavati ga na javan govor, posebno ne pred nepoznatim osobama.
•    Roditelji treba svojim govorom koji je nešto usporeniji dati primer detetu kako da govori. Dati mu dovoljno vremena za govor.
•    Saveti kao što su „udahni, diši duboko“ nisu od pomoći, mogu samo povećati napetost a samim tim i mucanje.
•    Usaglasiti vaspitne stavove i dosledno ih sprovoditi.
•    Čitati lagane, vesele priče, smirenim tonom i laganim tempom, recitovati zajedno, pevati, forsirati neverbalne zadatke, crtati itd.
•   Ne sažaljevati dete zbog mucanja, na ispoljavati to ni rečima a ni izrazom lica, ne pratiti sa zabrinutošću svaku detetovu reč, jer će ono to    ubrzo primetiti. Upozoriti okolinu da to ne čini.
•    Gledati ga u oči, ponašati se kao u svakoj drugoj situaciji.
•   Podsticati ga da razvija svoje interese i sposobosti, da sklapa prijateljstva sa drugom decom, pronaći vremena za zajedničke aktivnosti, igru, čitanje priča i sl.
•    Smanjiti pritisak i zahteve koji se postavljaju detetu (dodatne sportske, muzičke aktivnosti, strani jezici), sprovoditi smireniji i manje užurban način života kod kuće.
•    Ako dete postavi pitanje o svom mucanju, objasniti mu i motivisati ga za tretman.

Kome da se obrate?

Ukoliko roditelji primete da se kod njegovog deteta javljaju ove teškoće, treba da se jave stručnoj osobi -logopedu, koji će na osnovu uzrasta i stepena u kojem je mucanje izraženo odlučiti da li je dovoljan samo savet kako da se roditelji postave, ili je ipak potrebno uključiti dete u direktnu terapiju.
Bez obzira na godine, pomoć kod mucanja je moguća, samo je različit pristup u terapiji u zavisnosti od uzrasta i težine poremećaja. U terapiji mucanja koriste se različite metode kao što su relaksacija, vežbe reedukacije psihomotorike, vežbe disanja, govorne vežbe, uvežbavanje govora u različitim situacijama itd.
Nekada je potrebno uključiti psihologa koji će pomoći detetu da savlada strahove od govora i da spreči povlačenje u sebe.
Takođe je važan rad sa roditeljima, kao i vrtićem, školom i širom socijalnom sredinom kojoj treba objasniti kako da se postavi prema detetu, da ga ne zadirkuju vršnjaci, da ga ne sažaljevaju i sl. Vaspitači i nastavnici imaju veliku ulogu u ovome, da objasne ostaloj deci kako da se ponašaju da bi dete bilo prihvaćeno u grupi i da daju detetu dovoljno vremena da se izrazi.

Saveti za vaspitače

•       Prema deci koja mucaju vaspitači treba da se ponašaju kao prema ostaloj deci (ne smeju ih odvajati od svojih vršnjaka po bilo kojem pitanju).
•    Ne sme se „pomagati“ detetu koje muca, nije dobro davati savete tipa „uspori, diši duboko i sl.“ jer pogrešnim savetima samo se može pogoršati govor deteta.
•     Naglašavati pozitivno, a eliminisati negativno (kada primetite da detetu određeni dan ide loše prilikom govora pokušajte ga ne uznemiravati taj dan, a kad je dete veselo i dobro govori više ga uključujte u razgovor).
•     Kad dete počne govoriti, ne treba ga prekidati, dete treba pustiti da završi rečenicu bez prekidanja, prekidanje samo može pogoršati situaciju.
•     Kad god je moguće, uključite dete u grupne aktivnosti kao što je ponavljanje za vaspitačem, razgovor, pevanje, recitovanje...
•     Ostvariti sa detetom kontakt očima dok  dete govori.
•    Ukoliko primete da određena deca zadirkuju decu koja mucaju, odmah ih upozoriti i prekinuti. Ne sme se  dozvoliti podsmehivanje druge dece. Ako dete koje muca nije u grupi vaspitač može razgovarati sa ostalom decom o njegovom problemu i podučiti ih kako da se ponašaju.

Neda Bijelić, logoped
?
ALL RIGHTS RESERVED
©
LOPSI 2014-2016
Ovaj sajt je proizvod i isključivo vlasništvo LOPSI centra.
064 585 27 21
065 560 65 68

office@lopsi.rs